Tamara Kučan – ,,Pisanje je moj način da prihvatim svakodnevnicu”

Tamara Kučan se pisanjem bavi od svoje sedamnaeste godine. Osnivač je i direktor izdavačke kuće Urban Art. Jedna je od najmlađih članova u istoriji Udruženja književnika Srbije, a član udruženja postala je 2010. godine.

Do sada je napisala trinaest romana: Beograđanka, Made in Beograd, Kocka, Zauvek, Kocka 2, Peščani sat, Kapija, Oduvek, Indigo, Profajler, Bivirgata, 11:12, Oflajn.

Javnosti je poznata po svom specifičnom stilu pisanja i savremenim temama: život mladih i Beograda iza ponoći, elitne prostitucije, imigracije na Balkanu, rasizma, fizičkog i psihičkog nasilja, homofobije, satanističkih sekti, organizovanog i sajber kriminala, preljube i pitanja greha, predrasuda i diskriminacije. Rođena je 22. avgusta 1989. godine.

Gde i kada pišete? Imate li dnevnu rutinu ili ritual?

Iako smatram da pisanje zahteva dobru organizaciju i disciplinu, za mene je na prvom mestu sloboda. Nekada sam pisala isključivo noću, sada je tajming nevažan. Pišem kad mi se piše – to je jedina, uslovno rečeno, rutina. Nemam niinteresantne rituale, ali… Ne mogu da pišem ako sto nije čist, ako na njemu nema dovoljno mesta da rasporedim sve papire sa istraživanjima, kosturom romana, idejama. Pre nego što započnem pisanje, pored mene mora biti kafa i dva litra vode jer ne volim da ustajem i prekidam tok misli.

Po čemu se roman „Oflajn” razlikuje od Vaših prethodnih romana?

Kada govorimo o spisateljskom aspektu, u romanu Oflajn, čitaoci sreću potpuno nove junake, jednu od najaktualnijih tema – internet i kreiranje uticaja na istom. Kada govorimo o privatnom aspektu, roman Oflajn je drugačiji od prethodnih jer sam tim romanom, indirektno i između redova, naslutila lični gubitak koji mi se dogodio mesec ipo dana posle izlaska romana.

Koja je osnovna poruka Vašeg romana „Oflajn”?

Da se život, kao i istina, samo oflajn dešava.

Šta Vas inspiriše?

Ljudi. Njihove tajne, stid i strahovi, nesigurnosti, mrak koji nose u sebi.Transformacije kojima svedoče, lekcije koje uče iz nevolja, koje im se zadese. Njihove duše, zapravo.

Da li Vi pronalazite teme ili teme pronalaze Vas?

Nikada nisam tragala za temom. Odmah znam da li ću o nečemu pisati ili ne. Saznam nešto, čujem ili primetim, i odmah je jasno da je to tema koju ću obraditi u romanu. Teme priželjkujem, one tragaju za mnom i verujem da se u jednom trenutku sudarimo – naprosto se nađemo. Kao kada zamišljeni hodate ulicom i udarite u slučajnog prolaznika. Tako je sa mnom i temama.

Da li ste se ikada pokajali što ste počeli da pišete?

Nikada. Bez pisanja bi moj život bio besmislen, ne znam ni čime bih se bavila, a da me ispunjava koliko pisanje to čini. Pisanje je moj način da prihvatim svakodnevnicu, nekada i savršen beg od iste. Kroz pisanje upoznajem svet u kome živim, ali i sebe. Nisam sigurna koliko bih bila srećna da ne pišem.

Vaši romani se nalaze na listi najčitanijih, u čemu je njihova tajna?

U velikoj želji da sa čitaocima podelim nešto što sam saznala, da ispričam priču, umesto u težnji da budem na listama najčitanijih romana. Top liste se dogode, kao i uspeh, nema tu formule, no verujem da je presudno da autor zna šta želi da kaže pričom koju piše, da posvećeno stvara – bez površnih namera i tendencija.

Da li ste razmišljali o ekranizaciji nekog svog dela i koje biste izabrali?

S obzirom na to da su moji noviji naslovi trileri, s obzirom i na to da je triler kao žanr, u ovom trenutku, popularan u filmovima i serijama, mogu da zamislim ekranizaciju nekog svog romana. Nije da tome težim, niti sam imala ponuda – za takve realizacije, pisci uglavnom sami krče put, no verujem da bi roman Profajler bio odličan za ekranizaciju.

U čemu uživate, šta Vas ispunjava i usrećuje?

Ljudi. Pisanje. Miran san. Po pitanju sreće i ispunjenja, nisam zahtevna. Sve se svodi na sitne svakodnevne pobede i sitnice koje kada se saberu, predstavljaju život, u globalu.

Kakvo mesto u našem društvu ima kultura?

Nažalost, još uvek je kultura slepo crevo našeg društva. Volela bih da vam napišem bajku kako kultura cveta ali to bi bila laž. Kada nas kao pojedince potrese sudbina Ane Karenjine, umesto sudbina Mileve iz rijalitija, kada talentovan autor ne mora da podiže kredit da bi štampao knjigu čija štampa košta koliko starletine cipele, kada u komentarima ispod portala budemo vodili diskusije ko je bolji Andrić ili Selimović– tada možemo da govorimo o važnom mestu kulture u životu pojedinca, potom čitavog društva.

Ne možemo da Vas ne pitamo na čemu sada radite?

Radim na novom romanu – Onlajn, nastavku romana Oflajn. Paralelno sa tim, radim i na pripremi knjige koja pripada posebnoj limitiranoj ediciji za kolekcionare. Tu su i projekti vezani za izdavačku kuću Urban art. Mnogo je posla i to me raduje. Kada volite to što radite, bez obzira ne stres i rokove, u svakom projektu podjednako uživate.

Šta biste poručili našim čitaocima za kraj ovog razgovora?

Da u ovom ludom, neizvesnom i stresnom vremenu beg pronađu u čitanju.

Marijana Bašić

Čitajte još

Biljana V. Popović – ,,Ja sam više pripovedač nego pisac”

Administrator

Ana Atanasković – ,,Volim promene, ne ponavljanja”

Anita

Srđan Serge Milanović – ,,Svako koga ljubav ponese, zna da ne postoji jača pokretačka snaga”

Anita

Leave a Comment