Srce i staza

,,Bilo, jednom, jedno srce. Rumeno, mlado, lepo…Srce zdravo, razborito…Kucalo je, kucalo ustaljenim ritmom, ritmom unapred utvrđenim…Kucalo je, tik-tak, tik-tak, tik-tak, svakog bogovetnog dana. Dosadilo mu to monotono kretanje, gotovo u mestu. Rešilo je, tako, iznenada, da mu neće drugi više određivati kuda i kako. Da će se samo izboriti za svoje puteve, samostalno donositi svoje odluke. Ali, baš tada…”

Ovako bi mogla započeti bajka o srcu i njegovoj stazi, o putu kojim će, veselo i bezbrižno, koračati po sopstvenom nahođenju, slediti svoje želje, sanjati svoje snove, živeti  ideale…Srećno i bezbrižno, do kraja života.

Samo…tu nešto ne štima, zar ne? Život nije bajka. Teško da i ovakve, na prvi pogled optimistične pripovesti,  možemo svrstati u bajke. Bar ne one sa srećnim krajem.

U stvarnosti, putevi srca opredeljeni su raznim dešavanjima, podložni, zavisni čak, od mnogobrojnih uticaja, kojima se ne može odupreti. Ili može? Različiti smo. To je, verujem, dobro. Jer, na šta bi ličio svet kad bismo svi hodalli tuđim stopama, kad bi se svi rukovodili iz tuđe glave, sledili staze tuđeg srca? Nismo klonovi. Za sada…

Različiti smo, čak i u tome koliko pratimo staze svoga srca. Koliko puštamo da nam izbore prave osećanja, a ne razum. Pa i tada, kad poverujemo, kad smo, gotovo, ubeđeni da razum odnosi prevagu, proverimo još jednom…Videćemo da smo, verovatno, pogrešili. Snalažljiv je taj mališa, kad reši – ostvari.

Srce,  uistinu, uvek stiže tamo gde se uputilo. Samo su staze kojima ide ponekad neprohodne, pune prepreka, zastoja, Samo su putevi neprolazni, navejao sneg, bujica odronila breg, trava prekrila, ptica prekrilila. Naizgled, nema staze. Nevidljiva je. Zavarala nas. Ta divna, mala mudrica opet se snašla. Pogodila. I pronašla. Eno, već se šepuri, preskače od radosti. Prva je pokidala traku, proletela kroz cilj.

I tako, dan po dan, prepreka po prepreka, reka bez mosta, more bez brodova, kompozicija bez lokomotive…Nema puta? Ništa zato, stvorićemo ga!- uzvikuje srce, hrabro hrleći napred,

Srce čini mi se, želi baš onu bajku s početka ovog teksta. I što je najbolje, zna kako da je ostvari.

Probiće se, pobediće!

Prevariće razum, prevesti nas žedne preko vode. I opet, dovesti nas baš tamo gde treba, gde smo želeli da budemo, a da to ni sami nismo znali. Zapravo, znali smo, ali smo se dvoumili, pitali, čekali…I razum nas je upozoravao, slao negativne signale, pretio.

Srce nas nije izdalo. Srce je pronašlo svoje staze, utabalo svoje puteljke, dovodeći nas do cilja.

Istraživaćemo, jednom, silinu želje. Proučavaćemo, pisati studije, držati predavanja i simpozijume. Možda, neko od nas, utvrdi, možda otkrije, zanemarujući poznatu medicinu…I razjasni nam silinu tog malog neposlušnog, a tako upornog, našeg i vašeg, srca. Možda nam pomogne da shvatimo i zašto to radi? Zašto nas vodi svojim stazama, zašto izvrdava već postojeće, sigurne, bezbedne, pa za nas gradi nove, teške ali lepe, nemoguće, a tako stvarne?

Čini da, krećući se njegovim stazama, upoznajemo lepotu neizvesnosti, strepnje, čežnje.  Da shvatimo čari nepoznatog, da uživamo lutajući, da se radujemo nadi, veri, ljubavi, koje nas čekaju na kraju te neizvesne staze. Da upoznamo svoju iskonsku potrebu da prevarimo, zaobiđemo razum, da uživamo u toj sitnoj prevari i učinimo naše dane sadržajnim, vrednim življenja.

Zato, ljudi, krenimo za svojim srcem. Čak i kad znamo da nas na kraju ne čeka bajka. Čak i ako shvatamo da prepreke mogu biti nepremostive. Verujmo, prepustimo se. Nek’ neizvesnost pruži onu magičnu lepotu otkrivanja, čežnje, istraživanja. Dovešće nas, baš tamo gde treba.

A tada, zahvalimo mu tako što ćemo dokazati da sreća traganja može biti još lepša kad se  pronađe, i da ljubav nije lepa samo dok se čeka.

Da su staze srca uzbudljiv, najbolji deo našeg života.

I pravi put, kuda god nas to odvelo.

Uživajmo, pustimo da traje…Dok traje.

Snežana Glidžić

Čitajte još

Domaćica danas štrajkuje

Anita

Svaki čovek ima svoju svrhu

Anita

Kompromis – rešenje posle kojeg niko nije u potpunosti srećan

Anita

Leave a Comment