,,Mi smo branili Košare” – Nenad Milkić

Trilogija za koju pre čitanja treba pripremiti veliko pakovanje papirnih maramica. Dugo sam razmišljala kako uopšte da napišem preporuku za čitanje jedne ovakve trilogije. Sva tri dela su jako emotivna, ali prvi mi se čini za nijansu emotivniji od sledeća dva.

Prvi deo trilogije Poslednja straža je priča o poslednjim mesecima života Vladimira Radoičića, njegovoj pogibiji i svemu onome što je usledilo posle toga. Pored toga, ovaj deo ukazuje na to koliko je sistem truo i koliko su neke stvari možda mogle biti drugačije. Ali je i knjiga o mladiću koji je tek zakoračio u život, o prijateljstvu, porodici, neostvarenoj ljubavi i svesnoj žrtvi za svoju otadžbinu. Priča o hrabrosti jedne majke, u ovom slučaju majke Lozanke. Naša Srbija je puna Lozanki, nažalost.

„Neka svako prema svojoj savesti odluči. Ako već ne mogu da sprečim komandu da ih šaljem gore, onda neću ni da ih sprečavam da odluče o svojoj sudbini-razmišljaoje komadant na ovaj način po prvi put za svojih trideset i sedam godina karijere kršeći kodeks koji je zacrtao kada je došao u tadašnju jugoslovensku narodnu armiju.“

„Ovo je igra, Vladimire, u kojoj neće biti pobednika. Svi će izgubiti, na ovaj ili onaj način, ali niko korist neće izvući. A i slab sam kockar, mislim da bih, kakav sam baksuz, prvi izgubio sve.“

„Bože, da li je išta teže nego doživeti smrt sopstvenog deteta? Nosiš ga u stomaku mesecima, odgajaš godinama, drhtiš zbog svake ogrebotine i suze, bdiješ noćima, a onda dođu stranci i ni krivog ni dužnog ti ga oduzmu.Zauvek. Koga tu da krivim? Tebe, Bože, jer si dopustio da Vlada umre. Ili onog koji je pucao? Možda sebe jer sam mu rekla da ide u vojsku kad sam mogla da ga sprečim. Ili pak tu vojsku koja je njega i njegove drugove poslala gore bez ikakvog iskustva. Kao ovce na klanje dok su sinovi generala uživali u Beču i Parizu.“

Drugi deo trilogije nosi naslov Mi smo branili Košare. Ispričan je iz perspektive Mihajla i Rada koji donose odluku da posle bombardovanja uđu na zabranjenu teritoriju i obiđu čuvenu karaulu i poginulim drugovima koji su ostali na besmrtnoj straži upale sveće. U drugom delu trilogije opisani su dani borbe mnogo pre bombardovanja, velike borbe hrabrih vojnika protiv mnogo nadmoćnijeg neprijatelja. Opisana je najveća bitka moderne srpske istorije. Bitka za Košare je u stvari bila bitka za Srbiju. Grupa hrabrih vojnika znala je da karaula ne sme pasti.

„Možda za tebe i tebi slične gore nema ništa. Možda. Ali za mene ima mnogo toga. Sveta zemlja i granica ispisana krvlju. Kosti koji su temelji države. Duhovi mrtve straže koji čuvaju Srbiju. Sve je to na Košarama. Tamo su i čast, moral, poštenje, mladost i hrabrost jedne nacije. Idući tome u pohode, trudim se da postanem bar malo poput njih. Baš poput onih koji su odavde, iz ove kasarne krenuli, i koji se nikad više u nju nisu vratili.“

„Duše su nam ostale ovde da lutaju planinom i da plaše ljudske zveri koje zalutaju u blizini karaule. Da branimo ovu zgradu i sada, kada su je živi napustili jer možda će doći i taj dan kada će se srpska vojska ovde vratiti. Tek tada ćemo pronaći mir i naše će duše moći da odu dalje. Svako od nas je nečiji gubitak. Imali smo roditelje i sestre, žene i devojke, sinove i kćeri. Mi njih još uvek imamo, ali oni više nemaju nas.Neke među nama deca nisu ni zapamtila. I nije nam žao. Nismo se bojali smrti ni kada smo jurišali na šiptarske rovove. Ne bojimo se ni sada kada smo je spoznali. Ipak, drhtim zbog zaborava. Ne daj da nas rod prestane pamtiti. Ne dozvoli da nas se Srbija odrekne kao što se odrekla Košara. I ne daj molim te ne daj da nas deca zaborave!“

Treći deo trilogije roman Besmrtni bataljon su priče graničara koji su učestvovali u borbi za karaulu. Priče su ispričane u prvom licu. Takođe, treći deo je priča o tome kako smo nešto što je sačuvano i odbranjeno krvlju i životima izgubili na papiru. O povlačenju sa Kosova i o životu posle bitke.

„Kažu pametniji od mene da  svi ljudi na ovom svetu umiru dva puta. Prvi put kad im duša napusti telo, a drugi put kad ih svi zaborave. Ima i treća sudbina. Ona je namenjena nama košarcima. Posebnom soju ljudi i vrsti koja izumire. I sve mi se čini da je ta treća sudbina, taj treći put teži i razorniji nego predhodna dva jer u isto vreme kombinuje i uništava, usmerava i isključuje jedan drugog.“

„Zaista se pitam , šta li misle ti svetski moćnici i njihove sluge na Balkanu? Da će Srbin ćutati i biti rob? Nije nam to u genima. Kod koji nam je utkan još od Adama i Eve samo je kroz nedaće jačao. Naš DNK je drugačiji. Volja nam je čvršća. Snaga nam se obnavlja…“

Marijana Bašić

Čitajte još

Imanuel Kant je rekao…

Anita

Pablo Pikaso i njegove muze

Anita

Ruska poslovica kaže…

Anita

Leave a Comment